S tim u vezi, Šušić smatra da je važno ukazati na nekoliko činjenica.
“Radni status, uslovi rada, izbor, mandat i razrješenje direktora lokalnih javnih preduzeća, regulisani su Zakonom o radu, sektorskim zakonima i kolektivnim ugovorima za datu oblast, statutima samih društava i ugovorima o radu, a od značaja su i pojedine odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o zaradama zaposlenih u javnom sektoru. Ni jednim opštim aktom nije predviđena mogućnost ugovaranja i isplate otpremnine izvršnim direktorima i članovima odbora direktora javnih preduzeća u slučaju zakonitog prestanka mandata, osim opšteg tretmana pitanja otpremnine kroz Zakon o radu, koji propisuje minimum otpremnine, ali dozvoljava da poslodavac i zaposleni ugovore i veću otpremninu od minimalne zakonske (tri prosječne zarade)”, naveo je on.
Međutim, kako dodaje, ova sloboda ugovaranja je možda neograničena u privatnom sektoru, dok za ugovaranje otpremnine u javnom sektoru mora postojati ili takvo eksplicitno ovlašćenje sadržano u posebnom zakonu, odnosno statutu konkretnog pravnog lica, ili saglasnost osnovača (Skupštine Glavnog grada) na tako ugovoreno pravo koje nadilazi zakonske okvire.
Jedino pravo koje mimo svih zaposlenih u lokalnoj upravi, kako je objavio, ima lokalni javni funkcioner, jeste pravo na tzv. “bijeli hljeb”, odnosno naknadu u visini poslednje zarade u sledećih 12 mjeseci od dana prestanka mandata.
“Na taj način je potpuno (ako ne i previše) kompezovan eventualni gubitak mogućnosti zapošljavanja i ličnog konfora funkcionera po prestanku funkcije. Dakle, Odbor direktora nema ovlašćenje da, u odsustvu statutarnih odrebi o tom pitanju, bez saglasnosti osnivača ugovori sa izvršnim direktorom otpremninu ili bilo kakvu drugu naknadu u slučaju zakonitog prestanka mandata ili razrješenja”, naglasio je Šušić.
Takve odredbe u ugovorima su, kako je napomenuo, ništave jer nemaju valjan pravni osnov.
“Predstavljaju i pravi primjer nedomaćinskog raspolaganja javnim sredstvima, te bi odbori direktora ukoliko dobiju zahtjev za isplatu po ovom osnovu, trebalo da odaberu poštovanje zakona i javnog interesa, a ne nezakonitog ugovora, te da zaposlenog upute da svoja nezakonito “stečena” prava pokuša ostvariti pred sudom”, zaključio je on.
