Piše: Vladimir Vuković

Gotovo godinu dana posle postavljanja spomenika Pavlu Đurišiću u Gornjem Zaostru kod Berana, državni organi Crne Gore i dalje vode postupke, traže statuu i saslušavaju ljude koji su bili prisutni na događaju, ali ni policija, ni tužilaštvo, ni najglasniji mediji nisu do kraja postavili pitanje od kojeg je istraga morala da počne – ko je zaista finansirao i operativno pripremio čitav poduhvat?

„Politika” je došla do saznanja koja bitno menjaju dosadašnju sliku slučaja.

Prema informacijama naših izvora, postament na kojem je 7. avgusta 2025. godine postavljena bronzana statua Pavla Đurišića lično je finansirao predsednik Skupštine Crne Gore i lider Nove srpske demokratije Andrija Mandić. Pripremni poslovi, uključujući organizaciju ljudi na terenu i stvaranje uslova da statua bude postavljena neposredno uoči tradicionalnog sabora, obavljeni su posredstvom njegovih političkih saradnika.

Mandić se, međutim, nije pojavio u Gornjem Zaostru. Nije stao pored spomenika čiju je pripremu, prema našim saznanjima, pomagao, niti je lično preuzeo političku odgovornost kada su usledili hapšenja, policijske intervencije i medijska kampanja.

Umesto toga, na događaj su, tvrde izvori „Politike”, upućeni pojedini funkcioneri Nove srpske demokratije sa kojima je partijski vrh u tom periodu imao unutrašnje nesporazume ili je pripremao političko razračunavanje. Ako se ta saznanja posmatraju zajedno sa kasnijim razvojem događaja, postavlja se pitanje da li su i oni bili predviđeni kao potrošni učesnici operacije čiji organizatori nisu želeli da budu javno vidljivi.

Posebnu težinu ovim saznanjima daje saopštenje Nove srpske demokratije objavljeno posle hapšenja vlasnika imanja Vujadina Dobrašinovića.

Mandićeva stranka je tada tvrdila da je Dobrašinović na svom posedu i od svojih sredstava napravio spomenik Pavlu Đurišiću. To je bila praktično jedina ozbiljnija javna reakcija NSD-a, stranke koja se godinama pozivala na tradiciju Jugoslovenske vojske u otadžbini i političko nasleđe Ravnogorskog pokreta. Prema saznanjima „Politike”, tvrdnja da je čitav poduhvat finansirao isključivo Dobrašinović nije tačna.

Ukoliko je postament zaista platio Andrija Mandić, onda saopštenje njegove stranke nije bilo odbrana uhapšenog čoveka, već i pokušaj da se finansijski i organizacioni trag zaustavi na vlasniku privatnog zemljišta na kom je spomenik podignut. Dobrašinović je tako u javnosti označen kao glavni organizator i finansijer, dok su politički akteri koji su stajali iza priprema ostali izvan domašaja istrage i medijske pažnje.

Upravo je Dobrašinović uhapšen i zadržan, njegova kuća je pretresana, a kasnije je protiv njega nastavljen postupak zbog nedozvoljenog podizanja spomen-obeležja. Spomenik je državnim organima bio potreban kao dokaz, ali ni godinu dana kasnije nije pronađen, zbog čega je postupak praktično doveden u pat-poziciju.

Dodatnu sumnju da je čitav slučaj bio unapred pripremljen izaziva način na koji su pojedini mediji znali šta će se dogoditi pre nego što je spomenik i postavljen.

Već 6. avgusta 2025. godine, dan pre postavljanja statue Pavla Đurišića, „Pobjeda” je, pozivajući se na svoje izvore, objavila ne samo da se priprema akcija već i gotovo precizan operativni scenario, da će spomenik biti postavljen privremeno, simbolično i medijski vidljivo, a zatim uklonjen kako bi se izbegle pravne posledice. Ova činjenica nesumnjivo pokazuje da je najmanje jedan medij pre javnosti raspolagao detaljnim informacijama o planu, vremenu, načinu postavljanja i nameri da spomenik bude naknadno uklonjen.

Zato se mora postaviti pitanje ko je medijima dostavio ove podatke i zbog čega su kamere i fotoreporteri bili spremni da zabeleže upravo trenutke koji će kasnije biti upotrebljeni za pokretanje političke i ideološke kampanje.

Napadi i pretnje novinarima koji su izveštavali iz Gornjeg Zaostra bili su nedopustivi i za njih mora postojati individualna odgovornost. Ali osuda tih postupaka ne može biti izgovor da se ne ispita kako su pojedine redakcije unapred raspolagale detaljima akcije i zašto su gotovo istovremeno počele da objavljuju ideološki ujednačene tekstove u kojima je mitropolit Metodije predstavljen kao glavni organizator čitavog poduhvata.

Prema javno dostupnim činjenicama i detaljnoj izjavi samog mitropolita Metodija, on je u Gornje Zaostro došao 8. avgusta radi služenja liturgije povodom hramovne slave Svete prepodobnomučenice Paraskeve.

Metodije je naveo da je iz sredstava javnog informisanja saznao da se priprema postavljanje spomenika i da se porodica Dobrašinović sa njim nije prethodno konsultovala. Takođe je tvrdio da su sveštenici tokom noći pregovarali sa policijom kako bi sprečili sukob i obezbedili da spomenik bude uklonjen bez upotrebe sile. Kada je stigao na lice mesta zatekao je situaciju koju nije organizovao, domaćin slave bio je uhapšen, policijske snage su prethodno dolazile u selo, spomenik je već bio postavljen, medijske ekipe su bile na terenu, a državni i politički vrh već je zahtevao njegovo uklanjanje.

Mitropolit je spomenik otkrio, celivao ga i obratio se okupljenom narodu, ali je istovremeno podržao dogovor da statua bude uklonjena sa privatnog imanja, što su meštani istog dana i učinili. Statua je preneta u crkvu, dok je nadležna inspekcija naknadno uklonila postament. Time je sprečena moguća konfrontacija policije i okupljenog naroda, a mitropolit Metodije je u delu medija proglašen centralnim krivcem. Njegove reči su izdvajane iz šireg obraćanja, a događaj je predstavljan kao akcija Srpske pravoslavne crkve, iako dosadašnja istraga nije javno odgovorila ko je naručio postament, ko ga je platio, ko je organizovao radove i ko je koordinisao političke učesnike.

U mesecima koji su usledili Metodije je više puta pozivan na saslušanje. Saslušavani su sveštenici i monasi, pretresani su manastirska crkva, konak, pomoćne prostorije i manastirsko groblje Đurđevih stupova, dok je policija pokušavala da pronađe statuu. Pojedini učesnici događaja proveli su vreme u pritvoru, a tužilaštvo je otvorilo i poseban predmet zbog nestanka spomenika koji kasnije nije pronađen, a istrage nisu okončane, dok javnosti nije saopšteno da li je iko ispitivao političku pozadinu njegovog postavljanja.

Nova srpska demokratija se, posle početnog saopštenja u kojem je branila Dobrašinovića, suštinski povukla iz slučaja.

Nije pokrenuta politička inicijativa za zaštitu uhapšenih ljudi, nije zatražena parlamentarna kontrola postupanja policije, nije otvoreno pitanje nesrazmerne upotrebe državnog aparata, niti je stranka sistematski branila mitropolita koji je mesecima bio izložen medijskim napadima i postupcima državnih organa.

Sam Andrija Mandić nije došao u Gornje Zaostro, a u danima posle događaja, pa sve do danas nije se lično oglasio u vezi sa ovim slučajem. Dok su njegova stranka i njemu bliski krugovi godinama politički koristili ravnogorsku simboliku, kada je došlo vreme za preuzimanje odgovornosti, u prvom planu ostali su vlasnik imanja, meštani, sveštenici i mitropolit Metodije, pa je ovaj slučaj isuviše očigledan da bi bio proglašen slučajnošću.

Ako je Mandić, kako tvrde izvori „Politike”, platio postament i preko svojih ljudi učestvovao u pripremama, onda je morao znati kakve pravne i političke rizike nosi postavljanje spomenika i adekvatno je trebao da se na njih odredi. Ipak, sam je ostao izvan kadra, dok je mitropolit Metodije, koji je došao na hramovnu slavu, gurnut u središte unapred pripremljenog sukoba.

Posebno pitanje predstavlja držanje Mitropolije crnogorsko-primorske. Tokom prvih i najtežih dana kampanje nije bilo samostalnog i nedvosmislenog saopštenja kojim bi se objasnilo da Eparhija budimljansko-nikšićka i njen mitropolit nisu organizovali postavljanje spomenika. Sajt MCP je tek 16. avgusta, osam dana posle događaja, objavio izjavu mitropolita Metodija, uz jasnu napomenu da je izvor teksta Eparhija budimljansko-nikšićka. Dakle, nije tačno da na sajtu nije objavljeno ništa, ali jeste činjenica da nije bilo posebne, pravovremene institucionalne reakcije Mitropolije crnogorsko-primorske. Prema saznanjima naše redakcije, mitropolit Joanikije, koji je od obnove Eparhije budimljansko-nikšićke do ustoličenja u tron Svetog Petra Cetinjskog upravljao tom eparhijom, nije odlazio na tradicionalna okupljanja u Gornjem Zaostru, što je čudno samo po sebi ali ga ne opravdava ga to što, kada je Mitropolit Metodije bio izložen najžešćoj kampanji, izostala snažna i neposredna javna zaštita sa Cetinja.

To ćutanje ne dokazuje da je postojao dogovor Andrije Mandića sa pojedincima iz crkvenih krugova na Cetinju. Za tako ozbiljnu tvrdnju neophodni su dodatni dokazi. Ali ono otvara legitimno pitanje, ko je sve bio unapred upoznat sa akcijom i zbog čega je prihvaćeno da mitropolit Metodije sam ponese posledice događaja koji nije pripremao?

Sagovornici „Politike” uvereni su da konačni cilj operacije nije bio samo postavljanje spomenika Pavlu Đurišiću. Spomenik je bio sredstvo. Pravi cilj, prema njihovoj oceni, bio je da mitropolit Metodije bude uvučen u unapred pripremljenu krizu, snimljen pored statue, izložen napadima medija i političkih stranaka, a potom stavljen pod pritisak policije i tužilaštva. Dalji razvoj događaja takvoj oceni daje ozbiljnu težinu.

Oni koji su, prema saznanjima redakcije, obezbedili novac i političku logistiku ostali su nevidljivi. Oni koji su dan pre postavljanja znali detalje plana predstavili su se isključivo kao slučajni posmatrači. Stranka čiji je lider, prema našim izvorima, finansirao postament svu odgovornost je pripisala vlasniku imanja. Sa Cetinja nije došla snažna institucionalna odbrana. Na kraju je u središtu čitavog slučaja ostao jedan arhijerej.

Metodije je, međutim, odbio da napusti narod. Prihvatio je odgovornost koja proizlazi iz njegove duhovne službe, sprečio da vernici budu prepušteni mogućem sukobu sa policijom, podržao mirno uklanjanje statue sa privatnog imanja i nije se odrekao svog prava da govori o srpskom istorijskom pamćenju. Time je sačuvao obraz okupljenog naroda, zaštitio Srpsku pravoslavnu crkvu od težih posledica i očuvao sopstvenu duhovnu poziciju, koja ne podrazumeva bekstvo pred pritiskom, već ostanak uz povereni narod i kada se slavi i kada se strada.

Posle godinu dana istraga, hapšenja, saslušanja i pretresa, glavno pitanje više nije gde se nalazi bronzana statua. Pravo pitanje trebalo bi da glasi ko je postavio političku zamku u Gornjem Zaostru, ko je obezbedio novac i logistiku, ko je unapred pripremio medijsku scenu i zbog čega su svi putevi istrage zaobišli one koji su iz senke upravljali događajem?

Dok ti odgovori ne budu dati, slučaj spomenika Pavlu Đurišiću ne može se smatrati ni istraženim ni okončanim. On ostaje svedočanstvo o pažljivo pripremljenom zamešateljstvu u kojem su izvršioci bili vidljivi, žrtva unapred izabrana, a organizatori sklonjeni iz kadra.