O dementnim osobama najčešće brinu članovi porodice. Na njima je najveća briga i teret, kad svakodnevne obaveze postanu nepremostive prepreke.

„Na primer snaja koja boluje od maligne bolesti morala je da neguje svoju dementnu svekrvu. Njeno stanje nije moglo da se poboljšava, ona je brinula o njoj. Imali smo sina koji je brinuo o svojoj dementnoj majci, a nažalost izgubio je i ćerku i suprugu“, kaže Nevenka Bogdanović, Sekretar Crvenog krsta u Kragujevcu.

Demencija je, kažu stručnjaci, bolest sa milion lica. Prve znake propadanja kognitivnih sposobnosti, često ne prepoznajemo. Zaboravnost, problemi u orijentaciji i govoru, ponavljanje istih grešaka, alarm su za uzbunu.

„Kod nas rana dijagnostika omogućava, daje mogućnosti da dobijete simptomatsku terapiju. Čak ni novi lekovi o kojima se mnogo govori – o biološkoj terapiji ne donose izlečenje za sada, nemamo dokaza. Oni samo odlažu pogoršanje bolesti“, objašnjava prof. dr Elka Stefanova, neurolog.

I u svijetu i kod nas, govori se o tihoj epidemiji demencije. Starosna granica se spušta, pa umjesto posle 65, poočetak neurodegenerativnih promena u mozgu, počinje mnogo ranije.

„Vrlo je važna jedna ljudska, emotivna, empatična reč, razgovor. Mi se obično fokusiramo na neke funkcionalne stvari, poput: daj da ti donesem hranu, daj da ideš da legneš, dal spavaš, dal ne spavaš“, ističe Željka Cvjetan Gortinski, drama terapeut.

Zato je bitno, smatraju u udruženju za Alchajmerovu bolest, poboljšati sistem podrške porodicama, koje nazivaju i “tihim pacijentima”.

„Nedostaju nam dnevne usluge u zajednici, nedostaju nam dnevni boravci za osobe sa demencijom, nedostaju nam savjetovališta za srodnike koji o njima brinu“, rekla nam je Nadežda Satarić, Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest

Kao što vježbamo telo i naš “komandni centar”, treba da ostane u kondiciji. Umesto samoće i povlačanja u sebe, ljekari osobama u trećem životnom dobu, savjetuju fizičku aktivnost, druženje, nova saznanja i neprestano učenje.