U pravu je Milan Knežević što insistira da u Evropu ne treba ulaziti ispod praga našeg državnog i ljudskog dostojanstva.

Ali ga novorežimski glasnogovornici oprezno prozivaju kao kočničara evropskog puta, a taj put je njima, u stvari, najvažniji da bi nekako opstali na vlasti nakon juna 2027. godine, pa bi mudri narod rekao ono svoje: „Ne laje kuca radi sela…“

Ovo tim prije što mi u Evropi nemamo nikakvog uticaja, ali smo bar pali pod uticaj uticajnih, pa se našom glavom drugi pita. A, kako se prema nama nedobrosusjedski odnosi, izgleda je za Hrvatsku pri ulasku u EU važio slogan: „Za evropski dom spremni!“

Pritom je naš poseban problem što smo, umjesto paketa pozitivnih mjera, imali u jednom paketu, zbog nekih sudija, i kriminalne krugove i sudove kao spojene sudove.

No, da bi zataškali ružne stranice nedavne nam istorije, danas su mnogi s crnogorskog Dvora prvaci Evrope u dodvoravanju Americi. Pa mi ne ljubimo lance, ali, ako su baš američke proizvodnje, onda treba razmisliti. A pritom neki, koji misle da su ovdje kraljevi, samo su zapadni pioni, koji nijesu dorasli toj šahovskoj partiji. No, bitno je da imamo redovne pozive na Molitveni doručak, iako nam, noć prije, na tajnoj večeri održe bukvicu. A možda je to i stoga što još uvijek nijesmo postigli zapadnjački, švedski standard, pa smo Zapadu vazda bili švedski stol.

No, kako god, mi smo sve bliže Evropi, ali, koji se kastig po njoj dešava, može posle da bude i: Evropa – tropa.

A dobri, i unesrećeni politikom Zelenskog i koruptivne družine, ukrajinski narod može za Evropljane slobodno reći: „Spasi nas, Bože, takvih spasilaca.“

A Zapad zbog svog profita i dalje uporno zavađa Slovene, čas Srbe i Hrvate, čas Ruse i Ukrajince, pa ostaje slogan: „Hej, Sloveni, još ste krivi što ste živi!“

No, naše političke vedete pokušavaju da i srce Francuske otključaju, ali zasad još nijesu našle dobar francuski ključ, pa i dalje ličimo na lutkarsku državu: građani slušaju šta im naredi proevropska vlast, koja sluša šta joj naredi Zapad.

Pa ostaju i značajne sumnje: da l’ će da nam puno prija Evropska unija. Ali građani i dalje vjeruju u naš evropski put, pa s puno nade vele: „Dabogda baš mi ušli u EU prvi, druge nam ne bilo!“

Ovo tim prije što se u međunarodnoj politici zasad dobro držimo: za skute Evrope, jer nas Međunarodna zajednica tretira kao bitnu kariku u lancu vezanih. Ovo tim prije što imamo podijeljenu sudbinu: negdje za nas nijesu čuli, a negdje za nas neće ni da čuju, ali se mnogi naši pribojavaju od evroatlantskih integracija, jer im se previše rimuju: Atlantik i Titanik.

Mada smo i mi tako fino čuveni po kriminalu, korupciji, nepotizmu i svim drugim novim tekovinama da je veliko pitanje koliko će EU našim ulaskom dobiti a koliko izgubiti, pa neki vele da će važiti sukcesija: ako Crna Gora stupi u EU u srijedu, Evropskoj uniji već u četvrtak može svanuti crni petak.

A Island, ni pet, ni šest, nego fino opet odbio da uđe u EU, pa se tamo niko zbog toga nije smrzao, pa za Island, kao zemlju leda, nema zime. Pa neki naši oprezni građani čak kukaju: „A što smo toliko navrli da utrčimo u EU, led nas ubio?!“