Reagovanje Šušanj i Čirgića prenosimo integralno:
Nezavisni sindikat policije reagovao je na vic koji je objavljen u našem udžbeniku za crnogorski jezik za 2. razred gimnazije. Podržavamo nastojanje Sindikata da se udžbenici bolje provjeravaju, da se rade po najvišim etičkim uzusima i da – da dodamo kritiku udžbeniku, iako se oni time ne bave – traju što kraće, jer samo tako mogu pratiti aktuelna saznanja i društveni i tehnološki razvoj.
Kad smo to rekli, obaveza nam je reći i sljedeće: da policija često nije zaštitnik, već progonitelj građana, mnogo snažnije govori prekomjerna upotreba sile kojoj su skloni – od momenta kad su prebijali Mija Martinovića, do skorijih slučajeva kad su dozvolili da zatvorenik bude višekratno silovan u zatvoru; kad su u manitom činu u septembarsku zoru otrovali Cetinje suzavcem; kad su nekontrolisano i neprofesionalno zasipali biber sprejom direktno u oči učesnike posve nenasilnoga protesta protiv fašizma, zloupotrebe državnih nagrada i ugrožavanja dostojanstva crnogorske države i antifašističke tradicije; ili kad su progonili i nehumano pribijali uza zid bez ikakva opravdana povoda turske državljane s boravištem u Crnoj Gori samo zato što su – Turci.
Ili, naročito, kad nijesu radili svoj posao tokom dva jeziva masakra na Cetinju!
Stoga, ne može jedan vic, koji je prije 15 godina bio dio usmene predaje (dakle, koji nijesmo izmislili), ugroziti status i ugled policijskih službenika koliko to mogu sami sebi uraditi upravo oni koji danas nose tu uniformu. I reklo bi se da imaju razloga za stid, ako ga zaista ośećaju, no to nema nikakve veze s nama.
Stoga se ovaj medijski sastav i njegov interesantan tajming ne može tumačiti drugačije osim kao manipulativna strategija skretanja teme i progona autora koji ovih dana žestoko kritikuju rad policije.
Da pojasnimo, objavili smo vic o policajcima, u kojem smo pokazali da policajci promišljaju o pravopisu dok pišu zapisnik i da su pritom simpatično snalažljivi i dovitljivi. Sve suprotno onome što u svojem reagovanju podmeće Nezavisni sindikat policije – ili jednostavno pokazuje da ne razumije suštinu napisanoga.
Takođe, u duhu dobronamjernosti, iako nude materijala, nećemo preispitivati pismenost sastava koji je Nezavisni sindikat policije dostavio medijima, mada bismo ga mogli upotrijebiti za vježbu iz stilistike, morfologije ili sintakse, ili prije svega kritičke analize diskursa i primjene manipulativnih strategija na pozicijama moći. Ali ćemo postaviti legitimno pitanje kakva je to policija kad joj je trebalo čitavih 15 godina da taj – kako ga propagandistički predstavljaju – „akt mržnje i netrpeljivosti“ otkriju ili (ne) shvate.
