Njegovo reagovanje prenosimo u cjelosti:
Šest godina otkako je sadašnja vlasnica naslijedila stan, on je tri godine bio zapušten – sa polomljenim prozorima i vratima. Tragao sam da saznam u čijem je vlasništvu stan i došao do podatka da je vlasnica u Americi. Kontaktirao sam sa njom da se to sredi i ona je sredila, ali su uštedjeli na slivnicima na terasama. Prije toga je bio „bazen“ u stanu, ali nikoga nije bilo i samo je meni plavilo.
Ona je to sredila i dala agenciji da izdaje stan, a agencija je to nažalost izdala Standardu. Ja nisam znao ko su i što su, mislio sam da su martketinško preduzeće – nisam znao da su medij ili portal, ja se u to ne razumijem, osim u novine i televizije. U svojih 66 godina ne mogu se baviti portalima i telefonima i nisam znao da su medij dok se nisu predstavili da su ugroženi kao novinari. Ja to nisam znao, znao sam samo da na vratima piše Standard.
Kad je to počelo da se dešava, bio sam pozvan od strane direktorice Jasmine Muminović da i ja tu pomognem. Jednom sam u prisustvu jednog njenog kolege čistio te slivnike i vadio opuške, jer oni slivnike koriste kao pepeljare, ometu opuške u slivnike i zatvore rešetkom odozgo da se ne vidi. A onda kad se nasloži 15 do 20 santimetara vode, možete misliti koja je to količina vode koja probija u moj stan. Oni ne preduzimaju ništa i kažu da majstori to nisu mogli otčepiti,a da nije do njih. Smiješno – a ja sam rukama mogao da otčepim.
I to naravno urade treći, četvrti dan, kad je voda pri kraju i kad je sve završeno. Dakle, kod njih ne postoji preventiva. Njima je dosadilo, meni nije jer trpim štetu i poniženje.
Video koji je Nikola Marović proslijedio predakciji Portala ADRIA, Izvor: Privatna arhiva
Poslednji put kad se to desilo slučajno sam naišao, jer živim u kuću u Maslinama. Javio mi je i sin koji je naišao prethodno, ali on nema kad da se time bavi jer ima posla, odrađuje pripravnički staž. Ja sam došao i vidio ponovo to ruglo. Otišao sam, pozvonio na vrata, tražio Jasminu. Njene koleginice su je pozvale, ona se nije javila. Govorio sam povišenim tonom da joj napišu poruku da odmah dođe. One su rekle da ne smiju, da o tome ne znaju ništa. Njena zamjenica je rekla da je juče htjela da dovede supruga da on to rješava, a paradoksalno prethodno isto kazala da nisu upoznate sa tim. Vi sami prosudite.
Potom je na portalu Standard objavljen tekst u kojem piše da ne znaju zašto je „nasilnik Marković upao“.
Muminović je koleginicama rekla da je van Podgorice, ali kad je na teren izašla Komunalna policija, ona se pojavila i uputila mi sljedeće riječi: „Sram vas bilo, što me uznemiravate ponovo – po treći put za tri godine“. Ja joj odgovaram: „Moram upoznati tvoje roditelje, da vidim ko je tebe vaspitavao. Mene je učitelj sa 40 generacija“. Ona poslije pred sudijom igrokazom kaže: „Čula sam od nekog da se on raspitivao gdje živim ja i moji roditelji“, na šta sam joj rekao da je to strašno.
Znači, ona mene srami, a sad srami i sutkinju jer imamo sramnu odluku suda. Da postoji pravičnosti, oni bi to davno sa mnom ljudski dogovorili i riješili, ali oni me preziru. Očigledno, oni se pozivaju na imunitet novinarstva, o čemu ja predstave nemam, i to tako pokušavaju da predstave u javnosti i pred sudom. A to nisu uspjeli… Čujem od drugara iz Skupštine i od ćerke koja radi u Skupštini da se planira ukidanje imuniteta poslanicima, što je potpuno ispravno.
Ja sam se i na to cijelo vrijeme pozivao, ali očigledno nemam kome. I ne kaže direktorica da će te dvije djevojke koje drhte od nje da ostanu bez posla, već da su novinarke pretrpjele strah od povišenog tona i od promaje koja je zalupila vrata za mnom, kad sam izašao. Ja sam otišao u svoj stan, a one su izašle i otišle kod radnika Foto Bonija…
Sve u vezi vrata i ključeva meni je napakovano. One su sve to prvo morale zbog direktorice kojoj sam ja preko glave i kojoj ne dozvoljavam da mi dijeli milostinju za krećenje. Ne interesuje me materijalna šteta koliko ono što preživljavam – oni hoće da me isele, na šta sugeriše i takav način njihovog ponašanja, jer sam ja nemoćan, a oni moćni. Ona ima debele veze u MUP-u, zbog toga sam i priveden, ali ih nije imala u Sudu i sada naziva odluku sudinice sramnom.
Od svih standarda, ja sam znao za JUS – jugoslovenski standard koji je bio najjači u Evropi. I van svih standarda, ja sam doživio da mi se pričinjava moralno, duhovno i materijalno poniženje, a ne znam ni ko su ni što su. A pomagao sam im da čiste njihove, a ne moj slivnike. Moji slivnici nikad nikog nisu ugrozili, ispod mene su sve lokali za prodaju cipela. Nikad niko od mene nije došao za jednu kap… Zgrada plavi, moj stan plavi, instalacija varniči, a oni za to neće da znaju. To je težak prezir mene i mojih 66 godina.
