Marija Damjanović kazala je da dječak ima 10, a djevojčica osam godina.

“Kod oboje to je bilo oko druge godine, kod sina je bilo u malo blažoj verziji, pošto je prvo dijete nisam ništa znala o toj temi, ali sam primijetila svakako da u govoru zastaje, da se ponaša histerično, da nema kontakt pogledom, da se ne okreće na poziv, da mu smetaju ljudi. Ređao je autiće u nizu i ako bi iskočilo iz niza to je bio strašan problem, reagovao je čudno na zvukove, smetali su mu zvukovi blendera, fena usisivača.. Kod kćerke je bilo slično samo što ona ima još neke pridružene probleme, tako da sa njom smo malo gore prošli”, kazala je Damjanović.

Kako je dodala, do dijagnoze je prošlo nekih godinu i po.

“Ja sam vidjela da nešto nije u redu, nisam znala šta je to. Nije toliko bilo rasprostranjeno, kada smo dobili dijagnozu to meni ništa nije značilo jer je pisalo pervezivni neuro-razvojni poremećaj, nisam znala šta to znači zapravo. Onda sam istraživala. Pisalo je stručnim terminima, onda sam ja morala da istražujem da bih shvatila. Niko nije popričao sa mnom, tu se radi određeni test i ako on pokaže da je pozitivan to je taj. Nisam znala šta je, međutim vremenom sam shvatila i danas je velika razlika, ono što znam danas i što sam znala prije je nebo i zemlja”, rekla je ona.

Damjanović je rekla da se ne može prihvatiti kad je dobijete dijagnozu, ali vremenom morate.

Defektološkinja Ljiljana Jovanović rekla je da je ovo jedan specifičan neuro-razvojni poremećaj kom uzročnik nažalost još nije otkriven.

“Ako nemamo uzročnika ne možemo da prevenramo to isto stanje. Podaci nam pokazuju jako velik porast djece sa autizmom i nažalost više ide na stranu dječaka, tu je odnos 1:4, više su dječaci podložni samoj smetnji”, dodala je ona.

Jovanović je da je uzrast progovaranja uzrast kada se roditelji javljaju za stručnu pomoć.

“Negdje oko prve godine, u nekim slučajevima kasnije. Međutim to je najolčigledniji simptom samog autizma iako nosi još dosta propratnih znakova”, rekla je ona.

Ona je dodala da ta djeca imaju vrlo nisko interesovanje za socijalno okruženje, za uključivanje druge djece u svoju igru.

“Oni imaju neke svoje rutine i neki svoj način funkcionisanja, pa i toj samoj igri. Negdje se zadržavaju na toj fazi konkretnog, kroz igru testiramo dijete da li se razvijaju veći nivoi apstraktnog mišljenja”, dodala je ona.

Majka Marija je rekla da okruženje i porodica nijesu baš najbolje reagovali kad se saznalo da djeca imaju autizam.

“Oni su bili u većem čuđenju nego ja. To su bila pitanja pa šta je to, kako to, zašto ne govori, zašto kasni, šta je ta dijagnoza, da li je to naslijedno. Oni to zamišljaju da je to naslijedno, tu se ne misli na tu vrstu genetike. Ja sam razgovarala dosta o tome, radili smo i ta ispitivanja. Neki spektar koji smo mi istražili, sve je bilo u redu, a okolina baš nije shvatala”, kazala je ona.

Navela je da se većina okružena i porodice povukla i prepusti vas.

“To je šta je, ja moram da se borim sama i moram da budem sve njima. I učitelj i njegovateljica i majka i otac i tetka i sve ostalo”, istakla je ona.

Kazala je da je najteže da nema nikakav predah koji se traži u roditeljstvu.

“Ironično je da ja živim preko puta sadašnjeg Dnevnog centra u Podgorici, gledam direktno na njega sa svoje terase, sa dvoje djece koja imaju autizam. Ne postoji opcija da radim, ne postoji opcija da imam svoj život izvan njihovih potreba, a u tom centru ne postoji opcija ni da za deset godina oni kroče. Imaju 20 korisnika, a djece ima toliko, nemam tačan podatak. Traži se registar, ali po nekim procjenama oko 4000 djece je prošlo kroz njihov sistem”, istakla je Marija.

Opširnije u prilogu: