Prva verzija scenarija bila je mračna drama pod nazivom “3.000”, a Vivijan i Edvard na kraju nisu ostajali zajedno. Štaviše, izvorna završnica bila je gotovo potpuna suprotnost onoj koju danas poznaju milioni gledalaca.
Nastanak mračne drame “3.000”
Scenarista Dž. F. Loton krajem osamdesetih pokušavao je da se probije u Holivudu. Nakon niza scenarija kojima nije uspio da privuče dovoljno pažnje, odlučio je da napiše ozbiljniju, daleko grublju priču. Nazvao ju je “3.000”, prema iznosu od 3.000 dolara koji bogati poslovni čovek Edvard plaća Vivijan da provede nedjelju dana sa njim.
Lotona je djelimično inspirisao “Vol strit”, odnosno svijet beskrupuloznih finansija i poslovnih preuzimanja. Ideja je bila da se spoji čovek koji zarađuje uništavajući kompanije sa osobom koja živi na sasvim drugom kraju društvene ljestvice. Mnoge scene koje danas povezujemo sa filmom “Zgodna žena” već su postojale: odlazak u operu, Vivijanina neprijatna iskustva u luksuznim prodavnicama i poslovna večera. Ali atmosfera filma bila je bitno drugačija.
Vivijan nije čekala princa u bijeloj limuzini
Džulija Roberts je godinama kasnije otkrila koliko je originalna završnica bila mračnija. Prema njenom sjećanju, Edvard je trebalo da izbaci Vivijan iz automobila, baci joj novac i ostavi je samu. U Lotonovoj izvornoj verziji, nakon toga Vivijan i njena prijateljica Kit odlaze autobusom prema Diznilendu, dok Vivijan prazno gleda ispred sebe. Nema povratka Edvarda. Nema penjanja po požarnim stepenicama. Nema poljupca. I nema bajke. Robertsova je kasnije priznala da se u tako mračnom filmu zapravo nije mogla zamisliti.
Kada se kompanija koja je trebalo da snimi “3.000” ugasila, glumica je nakratko ostala i bez uloge. Projekt je zatim završio kod Diznija, a Robertsova je priznala da joj je prva pomisao bila kako će studio od tako mračne priče uopšte napraviti svoj film. Na kraju je zaključila da je propast originalnog projekta bila srećna okolnost: “Hvala Bogu da se raspao”.
Gari Maršal je u priči prepoznao bajku
Ključnu ulogu u transformaciji imao je reditelj Gari Maršal. Dok je originalni scenario govorio o novcu, klasnim razlikama, prostituciji i prilično surovoj stvarnosti Los Anđelesa, Maršal je u njegovoj osnovi prepoznao nešto sasvim drugo – bajku. Svoju viziju je kasnije opisao veoma slikovito: Džulija Roberts bila je Zlatokosa, Ričard Gir princ, a Hektor Elizondo svojevrsna dobra vila.
Ipak, promjena nije bila jednostavna odluka jednog čovjeka. Scenario je prošao kroz više ruku, raspravljalo se o tome koliko film treba da bude mračan, a koliko romantičan, kao i o tome kako Vivijan dati srećniji završetak, a da priča ne postane potpuno neverodostojna. Producentkinja Lora Ziskin zaslužna je za važan dei konačne poruke filma – ideju da Vivijan ne spasava samo Edvard, nego da “ona spasava njega zauzvrat”.
Džulija Roberts je mogla da ima sasvim drugačijeg partnera
Ni Ričard Gir nije bio jedina mogućnost za Edvarda. Tokom razvoja projekta razmatrana su različita velika holivudska imena, a Loton je potvrdio da je Al Paćino bio na audiciji. Za Vivijan je, između ostalih, razmatrana Mišel Fajfer. Loton je kasnije priznao da bi kombinacija Paćina i Fajferove vjerovatno rezultirala sasvim drugačijim filmom, možda bližim njegovoj originalnoj mračnoj verziji. Međutim, kada su zajedno vidjeli Robertsovu i Gira, dogodilo se nešto što je promijenilo računicu.
Njihova hemija je, prema Lotonu, bila očigledna već na audicijama. Maršal je smatrao da su glumci likovima dali toliko šarma i topline da publika jednostavno ne bi prihvatila sumoran završetak. Zanimljivo je da ni Gir isprva nije bio ubijeđen da treba da prihvati ulogu. Prema novijem osvrtu časopisa People na nastanak filma, Džulija mu je tokom procesa ostavila rukom napisanu poruku kojom ga je nagovarala da prihvati rolu.
Čuvena scena sa ogrlicom nastala je slučajno
Jedan od najpoznatijih trenutaka u filmu nastao je gotovo slučajno.
Dok Edvard pokazuje Vivijan dragocjenu ogrlicu, Gir iznenada zatvara kutijicu baš u trenutku kada Robertsova pruža ruku ka nakitu. Njen iznenađeni smijeh bio je potpuno spontan. Maršal je volio da stvara takve trenutke na snimanju, a reakcija je bila toliko dobra da je završila u filmu.
Ispostavilo se da su upravo spontanost Džulije Roberts i hemija između glavnih glumaca bili ono što je filmu “Zgodna žena” bilo potrebno. Inače, Džulija Roberts je u vrijeme snimanja bila na samom početku velike karijere. Filmovi “Mistična pica” i “Čelične magnolije” već su je učinili glumicom na koju treba obratiti pažnju, ali ju je Vivijan Vord pretvorila u jednu od najvećih zvijezda svoje generacije. Za ulogu u filmu “Zgodna žena” dobila je Zlatni globus i nominaciju za Oskara za najbolju glumicu, a film je postao jedan od ključnih naslova u njenoj karijeri.
Iza svega toga stoji zanimljiva holivudska ironija. Da se originalna produkcijska kuća nije ugasila, da Dizni nije preuzeo projekat, da Maršal u mračnoj drami nije vidio modernu Pepeljugu i da Robertsova i Gir nisu imali tako dobru hemiju, jedna od najpoznatijih romantičnih komedija svih vremena možda uopšte ne bi bila romantična komedija. Čak se ni film ne bi zvao “Zgodna žena”.
