Za mnoge od nas, dan počinje tako što otvorimo oči, pa u bunilu dohvatimo telefon. Kao i prije odlaska na počinak, skrolujemo po TikToku, kroz snimke na Instagramu i Jutjubu.

Sekunde postaju minuti, minuti postaju sati.

Ali, šta je to toliko privlačno? Istraživači sa Univerziteta u Bajrojtu analizirali su 42 studije sa skoro 30.000 učesnika, mahom djece i mladih.

Našli su tri stvari kojih se drže svi algoritmi društvenih mreža. Prvo, ono što vidite je personalizovano „za vas“, dok drugi imaju drukčiji izbor videa. Drugo, može se gledati beskonačno, a idući video ne možete tačno da predvidite. Treće, vrlo lako, pokretom prsta, prekida se trenutni i počinje idući video.

To je bitno drukčije od tradicionalnih medija poput televizije, čak i od onoga što su društvene mreže bile od začetka do nedavno.

„Naličje TikToka je masivni superkompjuter uperen pravo u vaš mozak. Istreniran je na osnovu ponašanja tri milijarde ljudskih primata“, kaže Aza Raskin iz Centra za humanu tehnologiju u San Francisku.

Ona za DW govori o „ekonomiji pažnje“, ključnoj u današnjem kapitalizmu – valja zaokupiti ljude. „To je zapravo trka do dna vašeg mozga. Ako vas TikTok ne preokupira, onda će Fejsbuk, Instagram ili neko treći.“

Ima koliko hoćeš

Naučnici odavno znaju da kratki video isprva posebno godi mozgu jer mu brzo i lako obezbjeđuje dozu dopamina. „Ionako su pokretne slike mamac za mozak sisara“, kaže nam Ana Lembke, profesorka psihijatrije na Stanfordu i autorka knjige „Dopaminska nacija“.

„Kratki video je još potentnija forma pa time i stvara veću zavisnost, a to vodi lančanom vezivanju videa, kao kad neko pali cigaretu na cigaretu. Kad se počne, teško je stati, čak i kad hoćemo“, priča Lembke.

Kao i kocka, kratki videi su neprirodni stimulans mozga koji biva preplavljen dopaminom, neurotransmiterom koji se oslobađa kad doživimo nešto prijatno te nas „poziva“ da to uradimo opet.

Mozak se štiti od previše dopamina – ćelije smanjuju broj receptora za osjećaj zadovoljstva. Mi jurimo po još, a mozak je sve teže zadovoljiti.

„Treba nam sve više videa, i to ne da bismo se osjećali super, već samo da budemo normalni“, priča naučnica. I dodaje da “gubimo sposobnost da nađemo zadovoljstvo u stvarima koje nude sporiju i skromniju nagradu – u zalasku Sunca, večeri sa prijateljima ili čitanju dobre knjige”.

Prije ili kasnije, svi završe tako što poput zombija skroluju kroz videe. Tragajući za dozom dopamina, taj proces ih ekstremno umara.

“Samo za tebe”

Važno je što bioskop nema kraj, ali je još bitnije što su sadržaji odabrani „samo za nas“, kaže Ben Rein, naučnik koji se bavi mozgom. Algoritam TikToka opisuje kao „sistem koji sprovodi hiljade malih pokusa na vama i brže od vas uči koji sadržaj vas drži pred ekranom“.

Lembke kaže da algoritam tako razvija „savršenu drogu“ za svakog. „To što su videi uvijek svježi prevazilazi dosadu“, kaže.

„A to što su nepredvidivi angažuje dio našeg mozga koji je istraživački, koji se razvio kako bismo bili uporni u teškim ekosistemima gde su plodovi života rijetki i neizvesni, ali zato postaju dragocjeniji kad ih nađemo.“

Šta nas još čeka?

U 42 studije koje su naučnici iz Bajrojta uzeli pod lupu, nekoliko problema odmah je bilo vidljivo.

Kod ispitanika se utvrđuje teškoća da se koncentrišu, pad kapaciteta radne memorije, više anksioznosti i depresije, slabija samokontrola i matrice zavisnosti.

„Ali i dalje nema dovoljno dokaza da se decidno tvrdi kako platforme sa kratkim snimcima izazivaju ‘trulež mozga’ ili ekstremne dopaminske efekte“, kaže za DW Marlene Ebster, vodeća autorka studije.

Ona se zato ne zalaže za zabrane već za pomoć mladim ljudima da razumiju kako radi mozak, a kako algoritam.

Rein, autor knjige „Zašto mozgu trebaju prijatelji“, misli da je idući korak još žešća personalizacija sadržaja uz pomoć vještačke inteligencije.

„Kako se poboljšava sistem preporučivanja sadržaja, a vještačka inteligencija sve više može da generiše ili skroji sadržaj za pojedinca u realnom vremenu, vjerovatno će se smanjivati jaz između onoga ‘u čemu bi uživao’ i onoga što ti se prikazuje“, dodaje on.

Raskin čak misli da “nismo ni blizu” vrhuncu industrije pažnje.

“Moć generativne vještačke inteligencije da maksimizuje pažnju – od sintetičkih medija do lično skrojenih sintetičkih veza – nepojmljivo je veća od bilo kog psihološkog inženjeringa koji nam je poznat” kaže on.