Ekaterina Iurasova, učenica trećeg razreda Gimnazije „Niko Rolović“, početkom prošlog mjeseca osvojila je vrh planine Ararat.
Za Primorski portal ova svestrana djevojka, koju je životni put vodio od Rusije do Crne Gore, dijeli impresije sa ove avanture.
„Ideja o ovom putovanju pripada mom tati i njegovim prijateljima. Tata, kao veliki zaljubljenik u planinu, i uopšte prirodu, a takođe i maratonac, me je samo upitao da li želim da mu pravim društvo i ja sam odmah odlučila da idem, bez velikog razmišljanja i predomišljanja, jer sam sanjala da se popnem na planinu čija je visina iznad 4000 metara“, počinje razgovor Katja.
Zanimljivo je da je prije Ararata Katja planinarila isključivo na crnogorskim planinama, i to Bjelasici i Rumiji, čije je vrhove „osvojila“.
„Da, prije Ararata nisam imala iskustva u planinarenju, osim penjanja na Rumiju i Bjelasicu. Tata mi je ovaj pohod pomenuo u martu tako da su pripreme trajale svega šest mjeseci. Spremala sam se najviše trčanjem. Ranije sam učestvovala u međunarodnim trkama u Podgorici i Beogradu na pet i 10 kilometara, pa sam nastavila da trčim skoro svaki dan, a onda sam dodala i vježbe izdržljivosti i trening snage“, priča barska gimnazijalka.
Na vrhu Rumije
Ova avantura je počela 3. septembra u gradu Dogubajazit, gdje se okupila njihova grupa.
„Uveče smo imali sastanak, gdje smo dobili detaljnu instrukciju od našeg vodiča, a ujutro sljedećeg dana, 4. septembra, otišli smo do prve tačke, na visinu 2.200 metara. Odatle smo pošli u prvi kamp, koji je bio na visini 3.200 metara. Peli smo se tri sata. Kada smo stigli do te prve tačke, ručali smo i otišli na 3.500 metara, zbog klimatizacije i adaptacije. Izazov je bio još veći jer su nas zadesile vremenske nepogode, peli smo se po grmljavini i, svi mokri, se vraćali na 3.200. Sledećeg dana, 5. septembra, bilo je predviđeno da se dohvati visina od 4200m, tj. dođe do drugog kampa. Ostali smo dva sata na toj visini, ponovo zbog klimatizacije i prilagođavanja na visinu i vazduh. Spustili smo se ponovo do prve tačke, na 3.200m. Najzad, sjutradan, 6. septembra smo se konačno popeli na 4.200 metara“, priča Katja.
Najzanimljiviji dio njene pustolovine, kako ističe, započeo je tokom noći, 7. septembra, na dan uspona na sami vrh planine, na 5.137 metara.
„Svi smo se probudili u 00.15, doručkovali smo u jedan posle ponoći i krenuli ka našem cilju. Peli smo se približno sedam sati, jer sam na vrhu bila oko 8-8.30 ujutro. Spuštanje sa vrha planine na 4.200m trajalo je 3-4 sata, a sa 4.200 na 3.200 sat i po. U mom rancu sve to vrijeme uglavnom je bila hrana (kolačići, marmelada), rukavice za štapove, topla odeća, krema za sunčanje“, navodi Katja.
Ne krije da je bilo momenata kada je pomišljala da odustane.
„Na 4.850 metara nadmorske visine je već prolazio šesti sat penjanja i bila sam jako umorna. Bilo mi je jako teško da dišem, noge „nisu slušale“. Iskreno, nisam htjela da idem dalje. Moj otac i Aleksandar – nas vodič, nisu mi dali da se okrenem. Rekli su: „Možeš više nego što misliš. Ako se sada okreneš, onda ćeš žaliti“. Bili su u pravu. Nakon toga sam ustala i krenula dalje“, priča sa osmijehom Katja.
Na pitanje da li je lakši uspon ili spust, Katja kaže da joj je bilo mnogo lakše da se spusti sa planine, brže su išli i manje napora je uloženo.
“Ali, s druge strane do samog kraja spuštanja sa Ararata nije bilo lako, jer smo već više od devet sati planinarili“, kaže Katja.
Korak koji kod svakog planinara izaziva najviše teško opisivih emocija je onaj posljednji do samog vrha.
„Kad sam stigla do vrha, zaplakala sam od sreće. Bila sam preplavljena emocijama: nisam vjerovala da sam uspjela da dođem do toga, da je cilj postignut. Nisam vjerovala da se moj san ostvario: mojih prvih pet hiljada“, prisjeća se sedamnaestogodišnja Katja.
Vrijeme na planini je tokom poduhvata bilo veoma promjenljivo.
„I hladno, i vruće. Na vrhu je snijeg tokom cijele godine, čak i tokom lijeta. Pri penjanju vjetar je bio snage 40-50 m/s“, kaže Katja.
Glavni „krivac“ za ovu Katjinu avanturu je njen otac.
„Moj tata je moja inspiracija i motivacija. Zajedno smo trenirali, kupovali opremu, proučavali materijale, razgovarali o ovom putovanju. U glavi već razmisljam o budućim avanturima. Nedavno sam zatražila od našeg vodiča da mi pošalje plan za ovu sezonu da vidim šta još mogu još da probam i, iskreno, mnogo toga sa tog plana mi se dopalo“, kaže Katja.
Na pitanje otkud Ekaterina Iurasova u Baru, kaže da veza između nje i crnogorskog lučkog grada traje maltene od rođenja.
„Prvi put sam bila u Baru kada sam imala četiri mjeseca. Od tada sam ovdje dolazila vrlo često, mogu reći da sam odrastala ovde. Meni i mojoj porodici je veoma prijatno u ovom gradu i u ovoj zemlji. Kada se pojavilo pitanje gdje želim da nastavim da učim posle 9. razreda, izabrala sam barsku gimnaziju i ne žalim zbog toga. Sada sam u 3. razredu gimnazije i iskreno još ne znam šta bih dalje. U glavi imam mnogo opcija, želja, ali još une mogu da se odlučim“, priča svestrana Katja.
Porodica – Oslonac, inspiracija, motivacija
Od oca je naslijedila ljubav prema sportu.
„Od djetinjstva, tj od 3. godine do danas, ja sam u oblasti aktivnog bavljenja sportom: prvih 10 godina sam se bavila umjetničkim plivanjem. Dobijala sam nagrade za svoj rad, ali posebno mi je draga i potvrda za kandidata master sporta. Sad je moj hobi trčanje“, priča Katja.
Ona, inače, potiče iz ugledne porodice ljekara. Da li će krenuti stopama svoje majke, oca i djeda, Katja još nije sigurna.
„U mojoj porodici su svi ljekari. Mama Elena je kardiolog, tata ima dvije specijalizacije, urolog i dermatovenerolog, a naš deduška, koji takođe sada živi u Baru, proveo je cijeli svoj radni vijek radeći kao psihijatar. Volim medicinu svakako, za mene je to veoma zanimljivo i prirodno okruženje. Volim da razgovaram sa roditeljima o strukturi i funkcionisanju ljudskog tijela, ali mislim da neću povezivati svoj život sa medicinom. Još ćemo vidjeti“, zaključila je za Primorski portal Ekaterina Katja Iurasova.
