“Nisam dobio nikakvu nadoknadu, nikakvu pomoć ni medicinsku. Bio sam kod neuropsihijatra pijem terapiju. Nikakvu zaštitu, ništa nisam dobio, niti se ko okrenuo prema meni. Nikavu pomoć nisam dobio. niko iz Vojske me nije nazvao, čak mi knjižica vojna nije zavedena, Ništa nije upisano, bez ono što sam odslužio. Ništa mi to nije zavedeno, stoji knjižica. Da su mi makar upisali dupli radni staž, da se vidi da me pošalju u neku invalidsku penziju. Više ne znam kome da se obratim. Smetam li ja kome. Izgleda da smetam. Ovaj Radman se normalno šeta sa Ibrahinmovićem, napravili su spomen ploću u Morinju, ko je ubijen u Morinju?”, naveo je Bojović u emisiji Pres plus sa Rajkom Raičević.

Naglasio je i da Morinj i Lora ne mogu da se uporede.

“70 ljudi je ubijeno u Lori, a koliko je stvarno to niko ne zna. Meni nije poznato ko je ubijen u Morinju. Pri nama šta je rađeno u Lori ljudima, to je stvarno za svaku osudu. Ne znam više koju riječ da upotrebim, bruka je šta rade sa ljudima. Šta je s porodicama ovih ubijenih, žive od boračke penzije od 350 eura, pričao sam s tim porodicama, to je bruka i sramota. Ko se obrnuo na njih, niko te ne poznaje. Da se ne bi zamjerali Hrvatskoj i Evropskoj uniji zbog toga se ovako odnose prema nama. Nek se Spajić okrene nama, meni i porodicama ovih mučenika. Kad mogu Morinju 17 miliona, što ne mogu nas obeštetiti. Šta smo mi, i mi smo građani Crne Gore”, kazao je Bojović te dodao da ga mediji najviše posjećuju.

“Molili smo da nas ubiju”

“Nakon 34 godine na pomen Lore javljaju mu se slike strave i užasa. Kad se probudite noću i ne možete da zaspete, jauci, škripa vrata, ustajanje u dva sata uveče odzvanja noćima non stop. Boli nepravda, 34 godine, šta su ljudima radili i kako, to znaju ljudi koji su prolazili tu torturu. Velika je muka, kao što je čovjek stariji, sve više i više boli. Kako vrijeme odmiče sve je teže”, ispričao je Bojović.

U Lori je doćekao 20 rođendan.

“Bio sam u Brčko kao mladi vojnik, dobio sam prekomandu u Čapljinu, posle u vojnom skladištu, gdje su bili ispražnjeni magacini. U tom skladištu ja sam služio vojsku u Čapljini, 10 kilometara od Gabele. Tu je ta jedna dolina, tu sam vozio vojsku i dovozio hranu. Kad su me vratili sa mosta preko Neretve, tad smo jedva živu glavu izvkuli. Posle smo ostavljeni bez iđe ičega. Komanda iz Mostara nas je ostavila, vikali su nemojte svakome predati to. Oni su nas predali u ruke Hrvatskoj, nas su ostavili kao mamac i dan danas nije jasno zbog čega. To je bila mlada vojska, morali smo po cijelu noć da držimo stražu. Mogli su nas kamenom ubiti odozgo. To je uvala bila, okolo su bila brda, ostavljeni smo sami na suvom”, prisjetio se on.

Kako je naveo, zarobljeni su 12. aprila,došli su sa kombijem i sa kapuljačama na glavi.

“Prevezli su nas u Loru, priredili su nam doček. Imate poređanu vojsku s jedne i s druge strane, oni te uhvate i kažu ovaj je moj, ovaj je moj i odvode nas u ćelije. Jasno nam je šta će se desiti. Tamo smo zatekli neke žene i mi smo bili među prvim  zarobljenicima. Žene su čistile i ribale hodnike, vidio sam da su svašta radili od njih. Vjerujte četvrdi dan maltretiranja na patosu nema ništa, turiš vojničku čizmu pod glavu i da odmoriš. Četvrti su nam dan dali hljeba i sira, nisu nam dali ni vode, samo su nas posipali. Dehidrirao si skroz, izdvode te na krug. Posle toga su doveli pilote, rezerviste. Onda je blaže bilo. Jedno vrijeme sam bio u ćeliji sa pilotima.  Bio sam u bloku B. Blok C je bio najzloglasniji blok, tamo ni jasenovac nije bio. Znam po priči Luke Adžića, Vese Delića Luka je preživio i nalazi se u teškom psihofizičkom stanju posle toga je i umro”, naveo je on.

Mučili su ih i priključivali na struju.

“To je kao indukcija, indukovani telefon prikovča te na struju i prospe vodu ispod tebe. Zavrtiš da zovneš roditelje, moraš jer te lupi pendrekom i kad okreneš to te baci. To je muka, onda izvode na krug u dva sata noći kupanje šmrkovima, upale hidrant od dva cola. To te baca na pod, vrištiš. To traje nekih pet, deset minuta. Onda bije, napiju se njihovi s ratišta i onda se iživljavaju nad nama. Svašta su tjerali da rade.  Ovo je za kratko vrijeme, ljudima to raditi. Tjerali su čovjeka od 72 godine na koljenima da pije sapunicu”, priča on.

Bojović navodi i da se nije moglo izdržati, ni psihički, ni fizički. Istakao je i da nikog nije ubio.

“Koga da ubijem, kada? Nikakvo naoružanje nismo imali. Koga da ubijem, pola momaka nije znalo da drži pušku, a ne da ubije nekoga. Molio sam Boga da umrem samo da se završi agonija. Kad nas tjeraju svašta da radimo, odemo da čistimo kasarnu gdje je bila naša vojska, tu su njihovi ranjenici bili, tu su nas tjerali svašta da radimo. Nije ni za priču, svašta smo čistili. Tjerali su nas da na koljena čupamo travu, oni te sa štakama udaraju. Svašta su radili”, kazao je Bojović.

On nije želio da sve detalje užasa priča pred kamerom, ali se prisjetio da je nalazio i djelove tijela.

“Kad su bili Crnogorci te tri noći tamo, klanje i urnebes je bio u tom bloku C. Moja ćelija je bila do tog bloka. Tu su jauci preklinjanje da ih ubiju, zakolju. Izjutra, ja i još jedan momak smo čistili cijeli hodnik, vc je bio otvoren. Bilo je sve krvavo, uvo, polni organ… Krvi je bilo, ljudi su preklinjali da ih ubijemo da im damo čašu vode. Ovaj jedan je vikao da smo Crnogorci, ne možeš da im daš kap vode iznad tebe je čuvar. jutro posle, nema ništa, ja pitam šta je bilo sa njima. Kazali su mi da su mi zemljaci u hladnjači”, rekao je Bojović.

“Poseban pik su imali na Crnogorce”

“U koju su ćeliju Crnogorci, nek izlaze vani. Da li je to zbog toga ratišta hercegovačkog. Bilo je dosta vojnika iz Srbije i BiH, ali nešto su imali protiv Crnogoraca. Zna imena svih čuvara u Lori, i čuvare zloglasnog bloka C: Tomo Duić i njegova supruga, Tanja Belogardić protiv nje su ljudi i svjedočili, ona je sad unaprijeđena, Emilio Gungur, Ante Gudić, Anđelko Botić, dok ih Zlatko Sulejmanović i braća Perišić oni su jedini koji nas nisu takli. Bilo je čuvara koji se nisu ophodnili na način kao neki. Oni nas nisu takli prstom i poštovali su načela Ženevske konvencije”, napomenuo je Bojović.

Pred hrvatskim tužilaštvom su se vodili slučajevi Lora jedan i Lora dva, za njih su donešene presude zbog nehumanih odnosa prema vojnicima iz BiH i Srbije, dok je nezvanični slučaj Lora tri se odnosi na C blok u odnosu na 15 crnogorskih vojnika koji su mučeni. Dva puta je davao izjavu, 2012. i februara 2025. godine.

“Niko se ne obraća iz tužilaštva, ni iz Vlade Hrvatske. Niko ništa, ja ne znam šta sam ja zaslužio, da se nasmijem od muke. Tri sata je po zamolnici hrvatskog tužilaštva davao izjavu u crnogorskom tužilaštvu.Vjerujte postoji neka nada, sve će uraditi, teška je situacija i to teško ide sa tim tužilaštvom”, rekao je Bojović.

Nije gajio nadu da je neki od vojnika živ

“Znao sam da nisu živi, njihove porodice su me zvali i sastajao sam se, ali znao sam da ti vojnici nisu živi”, naglasio je on.

Bio je na sahrani u martu 2004. godine.

“Teško je sjećanje na tu godinu. Cijeli Nikšić je plakao kad su dopremljena 14 tijela iz Hrvatske. Nebo je plakalo i taj dan. Ne znam ko nije došao, sramota je da se niko iz Vlade ne pojavi. Strahota je bilo gledati one starce, a da se niko iz vlade ne pojavi iz vrha vlasti da dočeka te mučenike. To je sramota. Pričao mu je otac Neđeljka Jankovića, kad je pošao imao je burmu, usječena je na ruci, došao je nema ni burme, a taj prst nema ožiljka. Govorio je – nemojte mi dovoziti ta tuđa tijela, nema ni ožiljka na tom prstu. Ova dovezena tijela nijesu većine vojnika. Teže pada to da se ne mogu naći ostaci, nego smrt”, naglašavaa Bojović.

“Do groba će nositi rane iz Lore”

Prisjetio se i razmjene zarobljenika, kad im radost što idu prekida još jedno mučenje.

“Najviše kad ti kažu da ideš na razmjenu, ujutru u pet sati, sav si radostan i skačeš, Prije toga maltretiranje i onda izgubiš volju da će te razmijeniti. Da nije bilo Međunarodnog Crvenog krsta da nas nisu evidentirali, ne bi izašli živi. Porodica nije ni znala šta je s nama. Koga je evidentirao taj je izašao, a koga nije taj nije živ izašao. Sakriju u bunkere ove iz bloka C”, navodi on.

Doktorka koja ih je pregledala kad su izašli, piitala je da li je moguće da ovo ljudi rade.

“Tada je kod Osjeka bila razmjena, svi za sve. Tu su nas razmijenili, tu je bilo cijeli dan razglabanje oko pilota, ovi naši su morali da daju neke koljače njihove da bi bila razmjena. Prođeš tamo, stigneš na srpsku zemlju, ljubiš zemlju. Kada je došao u Njegovođe, ne poznaješ ni svoje neke. Tu je dolazio svijet, možete zamisliti susret s porodicom. Otac i majka nisu mogli da izdrže. Porodica trpi i trpjela je moje, nije to sve lako preživjeti”, ističe on.

Poručuje i da ni nakon 34 godine rane nisu zarasle. a dodaje da će ih do groba nositi.

“Vrlo se teško nosim s time, kako starim sve teže i teže. Noć je najteža”, ističe.

Iako ga je država izdala, on je ne bi izdao. Uprkos svemu, preporučio bi mladima da prihvate poziv domovine.

“Svaki vojnik koji služi vojsku, to se vidi. Ne bi izdao državu, iako je ona izdala mene”, navodi Bojović.

Nada se da će kazna stići zbog ovog zločina

“Ako Boga ima nadam se da ove zločince kazni dobro, a da se nama okrene ova Vlada, na neki način da se oduže posle 34 godine. Nada postoji”, poručuje on.