Džoi la Niv Defrančesko radio je 2011. u luksuznom hotelu na Roud Ajlendu. Skoro četiri godine donosio je gostima u sobe delikatesne proizvode po želji, kada je došao do prelomne tačke. Bio je plaćen 5.50 dolara po satu, primoran da radi izuzetno duge smjene i, povrh svega, menadžeri su mu uzimali dio teško zarađenog bakšiša.

Odnos se pogoršao dodatno nakon što su Defrančesko i njegove kolege pokušali da oforme sindikat radnika u hotelu. Kao odgovor, menadžeri su se i zbog najsitnijih grešaka obrušavali na one koji su bili uključeni u pokušaj sindikalnog organizovanja. Došlo je do toga da je radnicima koji su radili na prijemu poziva bilo zabranjeno da sjednu tokom radnog vremena.

Defrančesko je odlučio da dâ otkaz.

Posljednjeg radnog dana, ušunjao se u prostorije hotela za zaposlene sa sedmočlanim bendom i iznenadio svog šefa muzičkom zasjedom.

„Ovdje sam da vam kažem da dajem otkaz“, rekao je, prije nego što je trijumfalno izašao u ritmu koji je orkestar zadavao uz skandiranje: „Džoi daje otkaz“.

Defrančesko, koji je tada imao 22 godine, pozvao je prijatelja da snima njegov oproštaj od firme. Nakon što je nekoliko dana gledao snimak, postavio ga je na Jutjub gdje je brzo postao viralan. Trinaest godina kasnije, klip ima skoro 10 miliona pregleda.

„Zaista nismo mislili da će privući mnogo pažnje“, kaže Defrančesko. Tridesetšestogodišnji sindikalni organizator i muzičar, koji živi u Njujorku, kaže da se osjećao „oslobođeno“ nakon što je dao otkaz i preokrenuo svoje menadžere.

„Sada ću vas osramotiti što ste se užasno ponašali prema svima ovdje“, opisuje svoje razmišljanje u vrijeme kada je davao otkaz.

Da li je pompezni odlazak uz viralnu slavu smanjio njegove šanse da nađe drugi posao? Uopšte. Ubrzo nakon odlaska, Defrančesko je počeo da radi u muzeju. Kaže da se incident nikada nije pojavio kao tema na razgovorima za posao od tada i da bi mogla da bude stavka u biografiji.

Šta je „osvetničko davanje otkaza“?

Iako Defrančeskova priča važi za jednu od najinteresantnijih i najpoznatijih kada je riječ o davanju otkaza, sada se suočava sa sve većom konkurencijom zbog nove generacije radnika koji napuštaju svoja radna mjesta i postaju popularni na društvenim mrežama.

Fenomen osvetničkog davanja otkaza (revenge quitting), gdje frustrirani ili nezadovoljni zaposleni pokazuju šta zaista osjećaju u vezi sa svojim radnim mjestom, je u porastu.

Čak ni sveštenici nisu imuni na takva iskušenja. U julu je otac Pet Brenan dao „oproštajni poklon“ svojoj parohiji u obliku pjesme koja je poslužila i kao pismo ostavke, gdje je ciljao na „nezadovoljne, nesimpatične“ parohijane koji šire „tračeve“.

Sajt za ocjenjivanje poslodavaca Glassdoor upozorio je krajem prošle godine da je „talas osvetničkog davanja otkaza na pomolu“ i da ga treba očekivati 2025. godine zbog pada zadovoljstva zaposlenih. U Velikoj Britaniji, anketa sprovedena među 2.008 radnika u julu koju je objavila kompanija za zapošljavanje “Reed” pokazala je da je 15 odsto britanskih zaposlenih „dalo otkaz uz prasak“.

Direktor kompanije, Džejms Rid, smatra da društvene mreže ubrzavaju ovaj trend nakon što je niz onih koji su pompezno dali otkaz i podijelili svoje priče na internetu. Brijana Sloter bila je jedna od njih, a njen klip se završava uzvikom: „Korporacije će vas otpustiti za tren i ostaviti bez ičega. Ako želite da idete, idite“.

Dva sata prije sledećeg časa engleskog jezika, 26-godišnja Amerikanka, koja živi u Kjotu, u Japanu, kada je iznenada dala otkaz. Neko vrijeme je sve bilo u redu, ali sve se promijenilo dolaskom nove menadžerke koja se miješala u sve. „Ako bih završila čas minut ranije ili minut kasnije, ona bi me ukorila“, priča Sloterova.

Kada je Brijana počela da radi, imala je dosta slobodnog vremena i njene kolege su uglavnom bile „opuštene“, ali je ubrzo sve krenulo nizbrdo. Bili su plaćeni 10 funti po školskom času, umjesto da budu plaćeni po satu, što je značilo da nisu bili plaćeni za vrijeme između časova. Raspored su dobijali tek dan unaprijed, što je planiranje ostalih obaveza činilo gotovo nemogućim. Posao je bio statičan i to je počelo da uzima danak. „Otišla sam kod ljekara i rekli su mi da, pošto stalno sjedim, imam upalu vrata“, objašnjava Brijana.

Kap koja je prelila čašu bio je dolazak nove menadžerke. Brijani je rečeno da treba da nosi majice sa dugim rukavima kako se ne bi vidjele njene „uvredljive tetovaže“, a menadžerka je često prisustvovala časovima, što je, kako su zaposleni govorili, stvaralo neprijatnu atmosferu.

Prošlog maja, nakon što je primila bijednu platu od 500 funti za mjesec dana „naporne nastave u učionici“, rekla je da joj je dosta. Brijana Sloter je poslala pismo o raskidanju ugovora o radnom odnosu nadređenom, koji je „molio“ da ostane, prije nego što je podsjetio na dvomjesečni otkazni rok. U svom video-snimku na Tik-toku, koji ima 1,2 miliona pregleda, Sloterova otkriva da je menadžerki rekla da će otići odmah: „Dva mjeseca? Ne ostajem ni dvije nedelje. Dajem ti dva sata“.

Daleko od toga da je objava zaustavila njenu karijeru. Priča koja je postala viralna otvorila joj je nove mogućnosti. „Zaradila sam 7.000 dolara na Tik-toku u mjesecu kada sam dala otkaz“, precizirala je Sloterova, koja od tada zarađuje za život kao kreatorka sadržaja, savjetujući ljude koji žele da se presele u Japan. Neki su čak stupili u kontakt sa njom i rekli joj da ih je njen snimak inspirisao da odu sa sopstvenih toksičnih radnih mjesta.

Motiv za pompezni odlazak iz preduzeća upozorenje za nove zaposlene

Mladi ljudi su skloniji osvetničkom napuštanju posla. Rid ističe da je 26 odsto osoba između 18 i 34 godine i 22 odsto onih između 35 i 44 godine u Velikoj Britaniji priznalo da je to uradilo, u poređenju sa samo osam odsto ljudi u starosnoj grupi između 45 i 54 godine.

U junu, anketa koju je sprovela istraživačka grupa za poslovanje “Conference Room” otkrila je razliku od 15 odsto u zadovoljstvu poslom između najmlađih i najstarijih radnika u SAD, pri čemu je 57 odsto zaposlenih mlađih od 25 godina reklo da je zadovoljno svojim poslom, u poređenju sa 72 odsto osoba zadovoljnih starijih od 55 godina.

Dok većina onih koji odluče da otkaz daju uz scenu, u stvari želi da svojim lošim šefovima pošalje poruku da nemaju više moć nad njima, upozoravanje potencijalnih novih zaposlenih takođe može biti motivacija.

Kejti Ostler je radila u supermarketu u australijskom gradu Melburnu, pune dvije godine kada je došlo vrijeme da dâ otkaz. Počela je da radi taj posao sa 16 godina. „Bilo je to zaista toksično, radno okruženje sa mnogo brzog dešavanja i čestim promjenama ljudi“, objašnjava Kejt.

Sada ima 29 godina i živi u Mančesteru, u Velikoj Britaniji, i prisjeća se kako se njeni šefovi nisu potrudili da saznaju njeno ime tokom prvih šest mjeseci.

Već se spremala da ode iz supermarketa i počela je da šalje biografiju drugim poslodavcima kada je incident u supermarketu doveo do ivice. Mušterija je počela da viče na jednu koleginicu zbog povraćaja novca. Umjesto da podrži zaposlenu, njihov menadžer je stao na stranu mušterije i pridružio se vikanju. „Bilo je vrijeme da odem“, naglasila je Kejt.

Ubrzo nakon toga, dobila je ponudu za posao i otišla je u supermarket da najavi obavezni otkazni rok od nedjelju dana. Pokušala je da preda otkazno pismo svom supervizoru, koji je insistirao da treba lično da ga uruči menadžeru.

Kada je upitala gdje je menadžer grubo joj je rečeno da je na razgovoru sa potencijalnim novim radnikom. Uspjela je da sazna gde se održava intervju sa kandidatom, predala pismo svom menadžeru i rekla: „Ne radite ovdje – evo mog otkaznog pisma“. U prostoriji je zavladala tišina, a osoba koja je došla na razgovor za posao je zbunjeno gledala.

„Trebalo je mnogo hrabrosti. Izašla sam prije nego što je menadžer mogao bilo šta da kaže“, navodi Kejt.

Ipak, to nije bio posljednji put da je razgovarala sa menadžerom. Pozvao je telefonom i rekao da ne dolazi posljednje nedelje na posao jer „ne želi njenu toksičnu energiju“ u timu.